Татко, и да не беше ти мој Татко, и да не беше ти мој татко, и странец да беше за мене, заради самиот тебе исто ќе те сакав. Зашто се сеќавам на едно зимско утро кога првата темјанушка на ѕидот карши прозорот ти ја виде и весел ни ја донесе нас. Потоа со дрвената скала на рамо излезе од дома и ја потпре на ѕидот. Ние бевме малечки, гледавме низ прозор. И на онаа друга случка се сеќавам кога сестра ми, сè уште малечка ти ја бркаше низ дома налутен (тврдоглавката направи некоја беља). Но кога ја стигна а таа веќе пиштеше од страв ти подзастана срцето: затоа што се виде себеси како ја бркаш својата малечка ќерка, и цела преплашена ти растреперен ја гушкаше, ја милуваше и со рацете ја обвиткуваше небаре сакаш да ја одбраниш од тој лошиот што беше ти пред малку. Татко, и да не беше ти мој татко, и странец да беше за мене ти, меѓу сите други луѓе и тоа како поради твоето детско срце ќе те сакав. | Padre, se anche tu non fossi il mio Padre, se anche tu non fossi il mio padre, se anche fossi a me un estraneo per te stesso egualmente t'amerei. Ché mi ricordo d'un mattin d'inverno che la prima viola sull'opposto muro scopristi dalla tua finestra e ce ne desti la novella allegro. E subito la scala tolta in spalla di casa uscisti e l'appoggiasti al muro. Noi piccoli stavamo alla finestra. E di quell'altra volta mi ricordo che la sorella mia piccola ancora, per la casa inseguivi minacciando (la caparbia avea fatto non so che). Ma raggiuntala che strillava forte dalla paura ti mancava il cuore: ché avevi visto te inseguir la tua piccola figlia e, tutta spaventata tu vacillante l'attiravi al petto, e con carezze dentro le tue braccia l’avviluppavi come per difenderla da quel cattivo che era il tu di prima. Padre, se anche tu non fossi il mio Padre, se anche fossi a me un estraneo, fra tutti quanti gli uomini già tanto pel tuo cuore fanciullo t’amerei. |
Камило Збарбаро (Camillo Sbarbaro, 1888 - 1967) e италијански поет од Лигурија. Поради војните, често се преселувал низ Италија, а многу патувал и низ странство. Пишувал, преведувал од грчки и француски, но негова вистинска страст била ботаниката, поточно лишаите. И тој, покрај Дино Кампана и Клементе Ребора, бил соработник со списанието „Глас“ (Voce). Посебно бил ценет од Еуџенио Монтале, кој во Збарбаро го препознава идеалниот истомисленик што со сличен тон ја користи штуроста на пејзажот во Лигурија како метафора за „пустината на животот“. Затоа, и кај Збарбаро честа тема е отуѓувањето, од светот и од себеси, а тонот е смирен, помирен, разговорен, прозаистички, и без ни малку иронија.
Мајката на Збарбаро починала кога тој имал пет години. Неговиот татко, архитект, и неговата тетка се грижеле за Камило и сестра му.
Мајката на Збарбаро починала кога тој имал пет години. Неговиот татко, архитект, и неговата тетка се грижеле за Камило и сестра му.