Древен плач Дрвото кон кое ја подаваше Својата детска рака, Зелената калинка, Убави алови цвеќа дава пак, Во немата, празна градина Сè раззелене скоро, А јуни одново му враќа Светло и топлина на дворот. Но ти, цвету од мојот корен Секнат, заштурен и клет, Ти, во овој живот срушен, Највишен, единствен цвет, Ти си во земјата црна, Ти си во земјата груба; Ни сонце ќе ми те насмее Ни ќе ми те разбуди љубов. | Pianto antico L'albero a cui tendevi La pargoletta mano, Il verde melograno Da' bei vermigli fiori Nel muto orto solingo Rinverdì tutto or ora, E giugno lo ristora Di luce e di calor. Tu fior de la mia pianta Percossa e inaridita, Tu de l'inutil vita Estremo unico fior, Sei ne la terra fredda, Sei ne la terra negra; Né il sol più ti rallegra Né ti risveglia amor. |
Џозуе Кардучи (Giosuè Carducci, 1835 - 1907), исклучително грандиозна фигура, една од доминантните културни икони во втората половина од девентаесетиот век во Италија. Во време кога заоѓа романтизмот, а цути веризмот (италијанскиот реализам), декадентизмот, крепусколаризмот и сите останати модернизми, Кардучи, (меѓу другото и истакнат професор во Болоња) останува предан на класичните вредности, и тоа прави да се чувствува како да е роден во погрешно време. Бенедето Кроче, сепак, го смета Кардучи за единствениот негов вреден современик. (Поради своето нетрпение кон модерните струи, и Кроче и Кардучи ќе бидат обвинети од критиката за уназадување на италијанската книжевност). Сепак, кон крајот на својот живот, Кардучи го „скротува“ класицизмот, и стиховите стануваат поинтимни и послободни. Во 1905 добива Нобелова награда.
Животот на Кардучи бил исполнет со жалости - прво починал неговиот брат Данте, а потоа и неговиот малечок син, кој го носел истото име.
Животот на Кардучи бил исполнет со жалости - прво починал неговиот брат Данте, а потоа и неговиот малечок син, кој го носел истото име.