Минувачки Ја посветувам оваа песна на секоја жена замислена како љубов во миг на слобода – на онаа што едвај си ја запознал, и немало време, а вредело со неа да се изгуби уште цел еден век. На онаа што речиси треба да ја замислиш толку бегло си ја видел како минува од балконот кон некоја подалечна тајна и мило ти е да се сеќаваш на насмевката што таа не ти ја ни подари, а ти ја виде во една празнина од среќа. На онаа што ти беше сопатничка а нејзините очи, најубавиот пејсаж правеа да ти се чини пократок патот. Можеби ти си единствениот кој ја сфатил и си ѝ помогнал да се симне, без да ја фатиш без воопшто да ја допреш за рака. На оние зафатените, кои заживеале во сиви часови крај некој веќе премногу изменет човек, и ти оставиле бесполезно лудило, да гледаш кон дното на меланхолијата, кон една очајна иднина. Слики скапоцени за неколку мига наскоро ќе бидете само далечна толпа престигнати од некој поскорешен спомен за на кратко среќата да се врати вистинска скапоценост се сеќавањата на некои епизоди по патот. Но, ако животот престане да ти помага станува уште потешко да заборавиш на тие поднаѕрени радости на бакнежите за кои немаше храброст на приликите оставени на чекање на очите никогаш видени пак. Тогаш, во миговите на осаменост кога недостигот станува навика, начин на живот заедно, се оплакуваат отсутните усни на сите убави минувачки што не сме успеале да ги задржиме. | Le passanti Io dedico questa canzone ad ogni donna pensata come amore in un attimo di libertà a quella conosciuta appena non c'era tempo e valeva la pena di perderci un secolo in più. A quella quasi da immaginare tanto di fretta l'hai vista passare dal balcone a un segreto più in là e ti piace ricordarne il sorriso che non ti ha fatto e che tu le hai deciso in un vuoto di felicità. Alla compagna di viaggio i suoi occhi il più bel paesaggio fan sembrare più corto il cammino e magari sei l'unico a capirla e la fai scendere senza seguirla senza averle sfiorato la mano. A quelle che sono già prese e che vivendo delle ore deluse con un uomo ormai troppo cambiato ti hanno lasciato, inutile pazzia, vedere il fondo della malinconia di un avvenire disperato. Immagini care per qualche istante sarete presto una folla distante scavalcate da un ricordo più vicino per poco che la felicità ritorni è molto raro che ci si ricordi degli episodi del cammino. Ma se la vita smette di aiutarti è più difficile dimenticarti di quelle felicità intraviste dei baci che non si è osato dare delle occasioni lasciate ad aspettare degli occhi mai più rivisti. Allora nei momenti di solitudine quando il rimpianto diventa abitudine, una maniera di viversi insieme, si piangono le labbra assenti di tutte le belle passanti che non siamo riusciti a trattenere. |
Сопатнички (Le passanti), во својата изворна верзија е песна од Ж. Брасенс (Les passantes – „минувачки“), францускиот кантавтор кој одиграл клучна улога во градењето на мислата и стилот на Фабрицио де Андре. Фабер никогаш не се трудел да биде активен во формалното образование, но затоа својот образ самоуверено го формирал слушајќи и преслушувајќи ги сочните анархистички текстови на Жорж Брасенс.
Les passantes, која од своја страна била инспирирана од песна од Антоан Пол (Antoine Paul), професорката Лијана Нисим (Liana Nissim) ја поврзува со песна од Цвеќињата на злото на Бодлер (A une passante). Разликата помеѓу песната на Бодлер и песната на Брасенс/де Андре е во тоа што кај првиот „минувачката“ се појавува како слика крај поетот и неповратно се губи, додека кај кантавторите минувачката се мултиплицира во сите оние убави личности сретнати за миг, во најразлични ситуации, се одминува засекогаш, но зад себе остава спомен, за да служи како утеха во моментите на осаменост.
Les passantes, која од своја страна била инспирирана од песна од Антоан Пол (Antoine Paul), професорката Лијана Нисим (Liana Nissim) ја поврзува со песна од Цвеќињата на злото на Бодлер (A une passante). Разликата помеѓу песната на Бодлер и песната на Брасенс/де Андре е во тоа што кај првиот „минувачката“ се појавува како слика крај поетот и неповратно се губи, додека кај кантавторите минувачката се мултиплицира во сите оние убави личности сретнати за миг, во најразлични ситуации, се одминува засекогаш, но зад себе остава спомен, за да служи како утеха во моментите на осаменост.