2. Кога само би знаела колку е слатко да му се дадеш на тој што те љуби, па и нежност и фат да му вкусиш глатко, да чуеш како во воздишки се губи, би згинала твојта крутост на кратко, и би рекла: „Еднаш да пробам сакам!“. А штом еднаш пробаш, во својот живот, за сето чекање, знај, ќе ти е криво. 10. Најкрасна душа што под сонце била е сигурно таа, од сè што е на веков: убава, кротка, нежна, слатка, мила, сал рози, темјанушки зад неј’н чекор, фина, умна, чесна, животна сила, добра со поглед, чин и со збор секој. Затоа убавиците пред неа гаснат, како ѕвездите пред сонцето јасно. 11. Поглед спуштив, чиниш ме очи болат сонцето штом м’удри со зрак свој блажен; јазикот, ко’ да ми згина до пола и не успеа ни еден збор да каже; ме остави празен, и со душа гола, онаа што ме прави и весел и тажен. Џабе срце ми велеше пак и пак: „Ај, пој’ до неа, и фати ја за рака“. 82. Штом склопени ќе видиш ти мој очи, а духот мој искачен в пекол ил’ в рај, тогаш, се надевам, солзи ќе точиш за душата кутра, за мачниот ѝ крај. А потем, ако си спознаеш ти злочин, за тоа што ме уби, ќе се каеш, ти, знај... Затоа, избави се од грев в заден час: немој, не чекај, жено, да умрам јас! 95. Штом в плач и маки деној мој се гушат, бар навечер да починам, без бреме, макар за час на лице нек’ е суша! Не се предаваат жарта, огнот темен, што срце ми изедоа, и ќе ме срушат, па не ме држи ни место, ни време. Но џабе: Амор ме праќа по ветер... Лошо ми е дење, а ноќе пак бетер. | II. Se tu sapessi quanto è gran dolcezza un suo fedele amante contentare, gustare e modi suoi, la gentilezza, udirlo dolcemente sospirare, tu porresti da canto ogni durezza, e diresti: “Una volta i’ vo’ provare”. Quando una volta l’avessi provato, tu ti dorresti aver tanto indugiato. X Costei per certo è la più bella cosa che ’n tutto ’l mondo mai vedesse ’l sole: lieta, vaga, gentil, dolze, vezzosa, piena di rose, piena di viole, cortese, saggia, onesta, graziosa, benigna in vista, in atto e in parole. Così spegne costei tutte le belle, come ’l lume del sol tutte le stelle. XI Gli occhi mi cadder giù tristi e dolenti com’i’ vidi levarsi in alto el sole; la lingua morta s’adiacciò fra’ denti e non poté formar le suo parole; tutti mi furon tolti e sentimenti da chi m’uccide e sana quand’e’ vuole, e mille volte el cor mi disse invano: “Fatt’un po’ inanzi, e toccagli la mano”. LXXXII Quando questi occhi chiusi mi vedrai, e ’l spirito salito all’altra vita, allora spero ben che piangerai el duro fin dell’anima transita. E poi, se l’error tuo conoscerai, d’avermi ucciso ne sarai pentita, ma ’l tuo pentir fia tardo all’utim’ora: però non aspettar, donna, ch’i’ mora. XCV Poi che in pianto, in sospir passa il dì tutto, la sera almen mi riposassi un poco e stessi un’ora sol col viso asciutto! Non s’arrende l’ardor dell’ampio foco, che m’ha sì consumato il core e strutto che non mi vale ormai tempo né loco. Ma ogni grazia invano ad Amor chieggio: sto male il giorno e poi la notte peggio. |
Анџело Полицијано (14. VII 1454 – 29. IX 1494) бил највпечатливата културна појава во италијанскиот петнаесетти век. Бил поет, драматург и хуманист на дворот на Лоренцо Величествениот. Иако имал само десет години кога неговиот татко бил убиен, успеал да се запише на факултетот за оштествени науки во Фиренца. На возраст од шеснаесет години почнал да ја преведува Илијада од грчки на латински јазик. Бил забележан од влијателни личности во тогашниот културен свет, и бил земен под закрила на Величествениот и назначен, меѓу останатото, за воспитувач на најстариот син на мецената. Бил пред сè поет и филозоф, но се занимавал и со превод, критика и уредништво.
Најголем дел од неговите „рими“ се октави пишувани во единаестерец, за разонода, претежно за ограничен круг читатели. Низ повеќето од нив провејува пародичен тон, со кој суптилно се подисмева невозвратената дворска љубов.
Најголем дел од неговите „рими“ се октави пишувани во единаестерец, за разонода, претежно за ограничен круг читатели. Низ повеќето од нив провејува пародичен тон, со кој суптилно се подисмева невозвратената дворска љубов.